Svetska premijera, eXclusivno čitanje odlomka iz nove, jubilarne 13. knjige Pančić Teofila i nekih sat vremena bespotrebnog uvoda – to je, ukratko, sadržaj tribine “Šta to beše novinarski kod, drugi deo”, u organizaciji Gimnazije Bečej. Moram da priznam da mi je “bonus” deo same tribine, odnosno predstavljanje nove knjige bilo mnogo zanimljivije od prvih sat vremena. Izgleda da moj novinarski ego više ne može da svari pitanja “zašto ste počeli da pišete” i slična im. Da ne grešim dušu, zagrebali smo i o novinarskom kodeksu, ali Teofilovi čuveni dugometražni odgovori pojedoše veći deo od predviđenih 90 minuta a mi čusmo malo toga, ne njegovom krivicom. Kodeksi u novinarstvu su preopširna tema za samo sat i po.

No, bilo kako bilo, “Plavušina dilema”, u izdanju Cenzura books, predstavlja kompilaciju tekstova, sakupljenih kojekuda, a najviše iz Peščanika. Simpatična knjižica od dvestotinak stranica će biti lako štivo pred spavanje, jer je masno nafilovana političkim tekstovima na koje sam (svi) oguglao. Više utisaka o samom delu, kada je zapravo pročitam.

Prelazna ocena ide tribini, ne i Teofilu. Zašto? Poneo je svega pet primeraka “Plavuše”, koji su nestali brže od slobodnih mesta u prepunoj četvorci. Nabavio (bolje reći: kupio) sam svoj primerak, isključivo zahvaljujući činjenici da imam malo respekta prema drugima i da se izvrsno laktam kada to poželim, pa i po cenu da profesorica mi cenjena, srednjoškolska, sociološka, ostane bez knjige.

Teofil Pančić, najopznatiji naš novinski pisac, godinama uporno, strasno i savesno, (raz)otkriva unutrašnju logiku ovih naših društvenih i političkih procesa i dilema. I sada je stvari nazvao pravim imenom – u pitanju su plavušine dileme, sa kojima se stalno susrećemo u javnom opštenju.

Besmislena pitanja nude besmislene ili suvišne odgovore, a Pančić, novinar-antropolog, sve ih pažljivo klasifikuje i secira. Loša beskonačnost naše gluposti redovno mu leže na volej, a on u maniru iskusnog centarfora nikada ne propušta priliku da zabije gol, i to u rašlje.