Kao što znate, a možda i ne znate jer o tome nisam pričao, davnog septembra 2010. napokon završih te osnovne studije, bachelor with honours, kako se to elokventno kaže na “stranjskom” jeziku. Diplomirani novinar, opa-lepo-vrh-al-je-zanat-jbg.

Eksperimentalna, “bolonjezirana” generacija, 2006. godine – među njima ja i još nekolicina (svega nekoliko hiljada, šta je to) mojih kolega sa Universitas Neoplantesis. Filozofski fakultet, molim lepo.  Ništa privatni, ne znam Bekvalčevu ni Extra Nenu, ne vredi vam.

Prosta matematika kaže – studije gotove u roku. Stisne mi ruku taj Sredojević, pre toga me pošteno namuči dikcijom i beše to kraj putešestvija. Alas, tako mišljah tog 7. septembra! Kako samo pogreših.

Logičan nastavak je dobiti tu diplomu, kao kulminaciju studija. Ma, em je za pokazivanje, em se osećaš nekako, drugačije. Nije to mala stvar. Kako sam ja planirao da upišem i diplomske studije na istom fakultetu, smer Komunikologija, bila je potrebna određena dokumentacija. Ej, ne znaju me? 50-i-kusur ispita, nekih 60 prijava, ŠV obrasce popunjavam žmurećki, ali Maca šalter br. 4 je neumoljiva, nema prijave bez dokumenata. Ok, shvatam, sluga pokorni, nema frke, prilažem spisak položenih ispita, priznanicu na 5000 naših dinara, prijavljujem se za upis, pitam za diplomu, prvi put, smireno.

– Nema, ne znamo kako će da izgleda. (?!)

Hebote, kako će diploma da izgleda? Pa kao diploma, imate zakon koji to propisuje, koji moj, printaj to i daj Subotićki da potpiše, hoću da uramljujem, taman sam renovirao sobu i ostavio mesto na zidu. Ma zagrejao fotokopir, šaljem primerke koji kome treba, engleski ili srpski, samo reci.

– Nije do nas. Ministarstvo je donelo neke izmene u Zakonu, ovo oko diplomiranih/nediplomiranih, pa sad zbog toga još ne štampaju. Ali, uplatite sad 4000 hiljada za diplomu, donesete priznanicu i praznu kovertu, belu, sa vašim imenom, i mi vam javimo kada će biti dodela. Sad dobijate dokaz da ste diplomirali, zbog upisa, A4 list, sve tu lepo piše.

Fino, misle na moju kevu, nije plava koverta, sudska. Razigrana, bela, pa još mojim švrakopisom ukrašena. Rekoh, nema frke Maco, evo ja kreditiram faks sa 4k, na poverenje, ionako sam tu kod vas još godinu. Nadam se masteru.

– Nema frke , Ninoslave (parafraziram, Maca je svečanija, blago). Nego da te mi prijavimo za taj master, sad kad imaš sve papire.

Rekoh joj, čekaj, upis je još nekoliko dana, nisam ja šarena da moram prvi. Daj potvrdu da zalijemo to, upis ću sledeće nedelje. Plus, matorci smaraju, blabla otvori radnu knjižicu. Ok, ne smaraj više, sad imam kakav-takav dokaz. Odem na biro da se prijavim, kažu – daj diplomu. Rekoh, nemam, evo vam sve moje,  potvrde nasušne ali ne mogu da vam ostavljam, treba mi za upis na master. Okej, može, ali ne možemo da te upišemo kao diplomiranog novinara, već samo kao običnog žurnalistu. A honours, ovo-ono? Neumoljivi su, na potvrdi ne piše diplomirani. I, btw, važi ti samo šest meseci?  Whaaat? Samo šest meseci? I nije diplomirani? Ma dobro, taman mi ističe pred mart, tad otprilike su dodele, no frx. A ovo za nediplomirani ću Macu da pitam.

I bi tako, vrnem se do Marice šalter br. 4, prijavim se za master, upao na budžet, oštetio majčicu Srbiju za 100k ali to je druga priča. Počne ta školska godina, prvi dani oktobra, mi tek od novembra, opušteno daj da se zalije kod domova, kad javlja se Nenad Gegule – pita koliko sam ih kreditirao za taj dokaz?

– 4k, govorim istinu, nemam razloga da lažem.

– E pa sad je 12000! Idi na sajt! Meni su toliko tražili, od 1. oktobra kao poskupelo.

Šta bre poskupelo. Hebote, pa znam da sam dao 4k, opet računam gegule je, ne bi se taj zezao oko novca. Pazi stvarno, na sajtu piše 12k. Računam, društvenjak, nije duplo već…dva puta 4, hm… pa da, 3 puta skuplje? Sećam se, više nego što bih želeo, te 1993. godine, i, plus, znam da je Nenadu omiljeni film “Back to the future”, već mislim da ga zajebavam ali stvar ozbiljna. 12k pa 12k, makar nije okrugla cifra, ali ipak danak u krvi.

Sredi on to nekako zahvaljujući pregovorima kod prodekana za finansije, fin čovek, prošao sa 4k na konto da je diplomirao pre oktobra. Ali drugi nisu imali sreće. Koleginicu odrali za 12.

No, bilo kako bilo, on i ja, po 4k kreditirali fax. I prođe tu nekako jesen, mi upisali master, stiže decembar 2010. godine, vreme za diplome!  Ali ne lezi vraže (znam, kolikvijalizam, who cares), nas nema. Ništa, nema uzbuđenja, opet kod Mace, ona će znati. Kad ono, međutim, ništa od diploma. Kad će – ne zna se! Daju samo plavcima. Ne, nisu panduri već studenti upisani do 2005.

Ko zna? Niko. Čak ni prodekan za nastavu, ni naš koordinator za master studije, ni šefica odseka, ni dekan UNS, ama ni Milan Tarot! Grrr, ne sviđa mi se to ali bliži se ispitni rok, mora se gledati Farma.

Prođe OPET nekoliko meseci, sada je već JUN tekuće godine. Istekne meni, in the meantime, zdravstvena knjižica, ma daj idem na biro, nije frka, ionako je samo produžujem, da se prijavim na biro, možda mi nađu posao! (sic)

Nemere, mora original potvrde ili diploma na uvid.  I dalje si običan novinar, šta mene briga šta tamo neki pralika kaže da ste diplomirani. Original potvrde ili diplomu, neumoljivo. Nisam se prijavio na biro, logično.

Od tada je prošlo šest meseci, give or take a few. Prestao sam da brojim.

Dakle, gospodo, gde je moja/naša diploma? Pošteno sam je zaradio, platio unapred, dao vam kovertu, ta samo što još nisam i markicu liznuo!

Sve nešto mislim, da se nije koverta zagubila? U nekom drugom univerzumu, možda.

Suve činjenice govore da Filozofski u Novom Sadu nije izdao NIJEDNU “bolonjsku” diplomu! Ama, ni komad. Kad će – vi znate koliko i ja. Privatni izdaju diplome, sve u šesnaest. Ma i doktorate, sve može.

I uopšte me ne zanima KO je kriv, jer neko jeste. Da li je to ministar prosvete lično, dekan UNS, dekanica FF ili neko još niži u hijerarhiji, baš me briga. Kao i moje kolege. Pošteno smo plaćali sve što ste tražili – ispite, školarine, sve one  troškove i namete tokom četiri godine, i na kraju još i diplomu – unapred. Pošteno je i fer da i druga strana ispoštuje dogovor i, pravno gledano, obligacioni odnos u koji smo ušli kada sam vam dao pare unapred.

Da se vratim na naslov ovog teksta, kome još treba ta diploma? Pa, meni. Jer sam je platio i zaslužio.  Pre dve nedelje sam slavio jubilarnih 15 meseci od rukovanja sa Sredojevićem nakon što mi je mast izvadio prokletim akcentima.

Zbog čega hoću diplomu? Jer je moja. Simple as that.

Vi ste na potezu.